Dani nauke radi nauke su prošli. Dugoročna saradnja između univerziteta i industrije ključ je budućeg uspeha.

“Verujem (ne dopada mi se, ali verujem) da su dani nauke radi nauke nestali. Ljudi koji sada počinju i koji žele da stvore nove tehnologije treba da sarađuju sa partnerima iz industrije. Znam da je ovaj proces u nekim zemljama lakši, ali verujem da je sada neophodno da univerziteti i istraživačke institucije poznaju industriju i da industrija mora da zna koje veštine i usluge univerzitet može da joj ponudi. Danas, većina univerziteta ne može sebi da priušti luksuz istraživanja radi samog istraživanja. Sa druge strane, kompanije u prošlosti nisu bile zainteresovane za saradnju sa univerzitetima, jer su smatrale da imaju najbolji istraživački kadar i da oni mogu da urade sav posao. Danas ekonomska situacija diktira da većina kompanija mora da se promeni. Kompanije se sada više trude da sarađuju sa univerzitetima, stvarajući i gradeći istraživanja na kvalitetnoj saradnji. Govorim o saradnji koja će trajati najmanje 5-10 godina, gde će industrija i univerziteti upotrebiti svoje veštine zajedno. Ovo je odličan način za rad sve dok se posluje sa pravim partnerom i kad su sve prave mere preuzete kako bi se osiguralo da se i rizici i uspesi saradnje ravnopravno dele”, rekla nam je Kristi Mičel.

Sa Kristi Mičel razgovarali smo i o drugim pitanjima:

– Šta transfer tehnologije predstavlja za Vas?

KM: “Transfer tehnologije se ne bavi samo tehničkim inovacijama. Za mene, transfer tehnologije omogućava univerzitetima da pokažu koliko su sposobni i uspešni njihovi istraživači, jer se mnogo godina istraživanja pretvara u nešto što je stvarno, opipljivo, i od čega će javnost, istraživači i univerzitet imati koristi. A, nadamo se, da će i sama država imati koristi od njega.”

– Kakva je konkretna korist pronalazača od transfera tehnologije?

KM: “Konkretna korist varira od univerziteta do univerziteta širom sveta. Najčešće, pod pretpostavkom da se tehnologija komercijalizuje, pronalazač i njegovo odeljenje će imati finansijsku nadoknadu i postaće vidljivi i uticajni u svojoj zajednici. Univerzitet će imati koristi u smislu pozitivnog marketinga, što će dovesti i do toga da će istraživači sa tog univerziteta mnogo lakše pronaći sredstva za dalja istraživanja, uspostaviti saradnju sa industrijom, kao i obezbediti visoko stručne kadrove i privući najkvalitetnije studente. Radi se o stvaranju imidža da ste izuzetno dobri u svom poslu i obezbeđivanju prednosti nad konkurencijom.”

– Koje su najčešće nevolje/prepreke u celom procesu – od rane faze istraživanja do komercijalizacije rezultata?

KM: “Tri glavna problema koja iznova viđam su:

1. Gubitak poverljivosti pre nego što je podneta prijava za patent.
   Ljudi jednostavno ne shvataju da imaju nešto posebno što bi moglo da se patentira i komercijalizuje. Zato je važno da se radi sa Centrom za transfer tehnologije (CTT) u što ranijoj fazi da bi se osiguralo da istraživači razumeju čitav proces. Još uvek živimo u svetu gde je potrebno objavljivanje naučnih radova za napredovanje karijere, tako da istraživači često objavljuju radove prerano. Ako dođu do CTT-a i kažu da žele da objave rad ili da predstave svoje istraživanje na konferenciji ili naprave poster, CTT je u poziciji u kojoj, ako je tehnologija veoma dobra, može da brzo podnese nacionalnu prijavu patenta. Ako se proceni da istraživanje nema komercijalni potencijal, onda istraživač može slobodno javno da govori i piše o tome.
2. Pretraga patentnih baza nije izvršena pre podnošenja prijave patenta.Važno je da se pronalazači čuvaju od nevolja, da ne bi bile podnete tužbe protiv njih za krivotvorenje. Potrebno je da se ova pretraga sprovede tako da ste uvereni da postoji prostor za podnošenje patenta. Takođe, morate da budete sigurni da je pronalazak industrijski primenljiv, da je nov i da odgovara zakonskim kriterijumima koji omogućavaju da se pronalazak patentira.
3. Pronalazač piše patentnu prijavu. Različiti patentni advokati treba da se angažuju za patente iz različitih naučnih oblasti. Važno je da je patent veoma dobro napisan i to od strane profesionalca.”

– Zašto je toliko važno da pronalazač sarađuje sa menadžerom za transfer tehnologije?

KM: “Izuzetno je važno da se ne izgubi kontrola nad svojom tehnologijom. Istraživač mora da bude siguran da se informacije čuvaju kao poverljive i da će biti u poziciji da patentira tehnologiju. Dakle, što se ranije sarađuje sa menadžerom transfer tehnologije, manja je verovatnoća da se tehnologija izgubi. Istraživači rade sjajan posao i, prema mom iskustvu, nema mnogo istraživača koji žele da budu poslovni ljudi, pa su im potrebne smernice i pomoć menadžera za transfer tehnologije da vodi posao dok oni sprovode eksperimente.”

– Kako da se prepozna ko je iz istraživačkog tima pronalazač?

KM: “Važno je da istraživači vode beleške sa datumima o svom radu. Ako sam ja šef odeljenja i vi ste istraživač i ja vam kažem: „Uradi to, to i to, i to na ovakav način“, onda istraživač nije pronalazač, već je pronalazač osoba koja je imala ideju, plan i metodologiju kojom će je sprovesti, a ne osoba koja prati uputstva. Pored toga, važno je da se uvek ostavi trag svojih aktivnosti, jer morate biti u poziciji, ako vas neko u budućnosti izazove rekavši: „Izmislio sam to pre nego što ga vi izmislili“, da dokažete da to nije slučaj. Dakle, apsolutno je neophodno imati laboratorijsku svesku, koju više osoba redovno potpisuje, tako da se može pratiti šta istraživači rade. Dešava se i da se naučni rezultati izmisle, pa je važno da su svi svesni od početka, da će patent biti izgubljen, ako bi se utvrdilo da pronalazač zapravo nije pronalazač. Najčešće su šefovi odeljenja odgovorni ako dođe do ovakvog prekršaja.

– Zašto je važno da pravi pronalazači budu navedeni kao autori pronalaska?

KM: “Istraživači moraju da shvate da saradnja i predstavljanje novih tehnologija javnosti imaju svoje rizike, ali ali su ti rizici proračunati. Ako se utvrdi da je postojala prevara, onda će sve biti izgubljeno. I tehnologija i patent i zarada. Ovaj gubitak prevazilazi novac – jer na kraju, verodostojnost univerziteta i istraživača dovedeni su u pitanje. To dovodi do toga da ljudi ne žele da sarađuju sa vama, kvalitetni istraživači i dobri studenti ne žele da dođu na vaš univerzitet… Zato je važno da se pronalazači zakonski izjasne da su zaista pronalazači.“

– Šta mislite o značajnim inovacijama koje utiču na promene u društvu na svetskom nivou?

KM: “Pa, moramo ih imati! Sav ovaj proces inoviranja se kreće napred i dovodi do pronalaženja novih tehnologija. Pojavljuju se nove tehnologije koje nikad pre ne biste zamislili da ćete videti. To je veoma uzbudljivo, ali rad sa potpuno novim pronalascima iziskuje mnogo više truda. Ovi pronalasci često su platformne tehnologije (tehnologije koje možete voditi u različitim tržišnim pravcima). Neverovatno teško je odlučiti kom tržištu tehnologiju prvo predstaviti, gde će se najviše zaraditi i kom tržištu će biti najlakše pristupiti. Ako se to dobro proceni, onda možete zaraditi i tu dobit iskoristiti za predstavljanje pronalaska i na drugim tržištima. Strategija je najvažnija.”

– U kojim oblastima su inovacije najbrojnije i najprofitabilnije?

KM: “Rekla bih da su u farmaceutskoj industriji inovacije najzastupljenije. Postoji i puno veterinarskih proizvoda koji su naročito profitabilni. Pretpostavljam da su neki od najvećih poslova koje smo ikada uradili povezani sa kontaktnim sočivima i očima. Druga visoko profitabilna oblast je, iznenađujuće, tržište za igračke za decu. Ali, prvenstveno, najzastupljenije su inovacije iz IT oblasti i farmaceutske industrije.”

– Da li imate iskustva sa inovacijama koje dolaze sa univerziteta i za koje se nije očekivalo da ostvare komercijalni uspeh?

KM: “Niko nije mogao da shvati poentu prvih dnevnih kontaktnih sočiva, jer su ljudi u to vreme nosili staklena sočiva direktno na očima. Mogli ste ih nositi zauvek, oprati ih i opet ih staviti. Dakle, zašto biste želeli nešto što je potrošno, i što biste stalno iznova morali da kupujete? Naravno da danas volimo dnevna kontaktna sočiva i da nam nikada ne bi palo na pamet da stavimo staklo u oko.

Takođe smo radili sa polimerima koji su korišćeni da drže biljke u vlažnom okruženju. Polimer se stavi na dno saksije i dok ste na odmoru, vlažni polimer obezbeđuje biljku vodom. Bilo je toliko drugih upotreba za taj polimer u medicini koje niko nikada nije zamišljao, tako da se ispostavilo da tržište za hortikulturu nije bilo najveće, već je zdravstvo glavni korisnik ovog polimera.

Postoji još jedna inovacija koja mi uvek padne na pamet, samo zato što mi je prilično neverovatna. Radili smo sa istraživačem iz Kembridža koji je bio hirurg oftamologije, a stvorio je protezu za kuk koja je omogućila deci sa cerebralnom paralizom da hodaju. Uspeli smo da je licenciramo i sada se izuzetno dobro prodaje širom sveta i pomaže velikom broju dece.”

– Da li ste imali priliku da radite sa “zelenim” kompanijama koje se trude da zaštite životnu sredinu?

KM: “Da, imali smo dosta posla sa kompanijama koje se trude da zaštite okolinu. Radili smo sa kompanijom koja je razvila biorazgradivi polimer u vreme kada niko nije mogao da vidi potrebu za polimerom koji bi se vremenom degradirao. Ovaj polimer je napravljen od PVA (polivinil-alkohol) koji nije otrovan i može se napraviti ili da bude izuzetno jak, ili da se dezintegriše tokom određenog vremenskog perioda. To je bio prvi polimer takve vrste, sad ih ima puno. Bilo prilično komplikovano komercijalizovati ovaj polimer, jer pronalazač, iako je patentirao svoj izum, nije hteo da da svoj know-how. Ovo je otežalo licencirnje, jer je jasno dabilo koji korisnik licence treba da zna know-how da bi mogao da proizvede polimer.”

– Kako biste posavetovali ambiciozni istraživački tim koji želi da osmisli nešto inovativno?

KM: “Neke od najboljih poslova koji se trenutno rade zasnivaju se na radu sa industrijom. Dakle, ako je postoji istraživačka grupa koja ima bolje veštine od lokalne kompanije koja želi da sarađuje, onda mislim da bi takva saradnja bila pravi način da se započne put ka inovacijama. U pitanju ne moraju da budu samo lokalne, već mogu biti i internacionalne kompanije. Verujem (možda mi se to ne sviđa, ali u to verujem) da su prošli dani nauke radi nauke. Ljudi koji sada započinju svoje karijere, koji žele da stvore moćne, nove tehnologije, moraju da traže partnere u industriji. Znam da je to u nekim zemljama lakše i da je ovaj proces više uspostavljen u nekim zemljama nego u drugim, ali verujem da je za ovakvu saradnju ključno da se dobro upozna industrija i da industrija zaista razume koje sjajne veštine i mogućnosti može da joj ponudi univerzitet.”

Intervju sa Kristi Mičel
Autor: Olga Jovanović, menadžer za transfer tehnolgije